Čak i najbolesnija primisao da ubica razgovara i objašnjava sinu žrtve – nema paralele u savremenoj zatvorskoj istoriji; čak ni Adolf Ajhman nije poželeo da razgovara sa decom čije je roditelje slao u gasnu komoru; čak ni Čarls Menson nije pozvao roditelje Šeron Tejt da im objasni zašto im je ubio ćerku. Ako ništa drugo, zahvaljujući Pravdi, pukovnik Ulemek ostaće upamćen po izlivu zločinačkog uma kojeg se ni SS ne bi postideo

Novogodišnje raspoloženje i dalje uzima žrtve po srpskim medijima i politici: nakon epohalnog posla stoleća u kojem Rusi dobijaju sve i još ponešto, na red je došao maslinastozeleni sukob (Ponoš – Šutanovac), a onda, logično, uvek aktuelni srpski heroj Ratko Mladić. U toku jednog dana saznali smo o đeneralu više detalja nego svih proteklih godina.

Rusofili u Srbiji mogu da odahnu: u sredu popodne, oko 14 sati, konačno je u Moskvi, u srcu naftnog Informbiroa, potpisan najsramniji ugovor u novijoj srpskoj istoriji; Boris Tadić je, kao da je reč o njegovom ličnom vlasništvu, voljenoj Rusiji poklonio Naftnu industriju Srbije (NIS) pod takvim ponižavajućim uslovima prema kojima je i nemačka kapitulacija u Prvom svetskom ratu izgledala časno. Ovde više nije reč samo o bednih 400 miliona evra za koliko je prodat 51 odsto NIS-a (vidi okvir: Ovo je sve rusko!), jer vredi podsetiti da je Srbija pod Koštunicom dr Vojislavom u duševnom ludilu pre par godina kupila Telekom Republike Srpske za suludih 600 miliona evra, mada je sledeća ponuda na tenderu bila čak 200 miliona niža; ovde je reč o političkom sporazumu koji sa ekonomijom i realnim cenama nema nikakve veze – sasvim prosto, Boris Tadić vraća nekakav dug Rusiji, poklanjajući joj maltene najvrednije što Srbija ima!

Demokratska stranka odrekla se Zorana Đinđića preko „Službenog glasnika“

Razlika između komercijalnog i političkog posla je u tome što je u prvom slučaju jasno šta ko daje za šta, dok u drugom to ne mora da bude slučaj. Primer je ovo što se sada događa sa ruskim poslovima, a i sa političkom saradnjom sa Iranom.

Srpska budućnost: kreneš iz Putinovog bulevara prema Alekseju Drugom, presečeš Medvedevljevom do Gaspromove, hitro skreneš u Ulicu Ruske Dume, na uglu ulica Eduarda Limonova i Vladimira Žirinovskog kreneš nizbrdo ka Lukoilovoj, potom Ulicom Romana Abramoviča uletiš u ćorsokak Hodorkovskog (za koji se hrabro izborila srpska opozicija), odatle trkom nastaviš do Staljinovog trga, preko puta Palate Putin (bivša „Albanija“), onda pravo Knez-Miškinovom do Jasne Poljane (bivši Kalemegdan).

Vlada je, konačno, došla do predloga budžeta i poslala ga Skupštini. Kako tekst još uvek nije dostupan javnosti, od posebnog su značaja izjave autora, znači ministara. Ključno pitanje jeste na kojim je pretpostavkama o kretanju privrednih aktivnosti zasnovan predlog budžeta? I, na osnovu toga, šta se želi njime postići? Odgovori su, za sada, izostali.

Otvoreno pismo gradonačelniku Novog Sada Igoru Pavličiću

Poštovani gospodine Pavličiću,
poslednjih meseci u našem gradu, kao krucijalno i suštinski određujuće nametnuto je pitanje sudbine spomenika Jaši Tomiću – nažalost tome ste i sami značajno doprineli.

Ministar spoljnih poslova Srbije udario je nedavno šakom o sto i poručio da politika uslovljavanja nije ono što se obećava pod imenom Evrope.

Zanimiljiva je reakcija na izjavu jednog ministra da je uzdržavanje od kupovine način da se obuzda rast cena. To je sve nasmejalo, toliko zvuči neadekvatno, da se tako izrazim. Međutim, svi se slažu za izjavama ministara, guvernera centralne banke, pa i predsednika države, kako je najbolji odgovor na krizu – štednja. U čemu je tačno razlika između ovih dveju tvrdnji? U opštosti. Jasno je da nema mnogo smisla sugerisati ljudima da ne kupuju trajnu ili bilo koju drugu potrošnu robu kada cene rastu, ali to naravno važi i za štednju uopšte. Samo što je ljudima, i javnosti uopšte, to jasno kada je reč o pojedinačnom delanju, ali ne i kada je reč o političkom delanju, pa ono što je svakome besmisleno kada se odnosi na njega, postaje mudro kada se odnosi na, u ovom slučaju, privrednu politiku.